Naslovna Srbija Da li je Vuk Branković zaista izdao Lazara Hrebeljanovića na Kosovu?

LEGENDA PRENOŠENA SA KOLENA NA KOLENO:
Da li je Vuk Branković zaista izdao Lazara Hrebeljanovića na Kosovu?

 

O tome kolika je moć usmene tradicije u sećanjima naroda, govore brojni primeri u sećanjima savremenih naroda, pa tako i našeg. Ono što je veliki problem kada je reč o usmenoj tradiciji je činjenica da ona najčešće ne prati realne događaje o vremenu o kome svedoči.
Tako u skorašnjoj anketi koja je sprovedena o našoj prošlosti, između ostalih, postavljeno je i pitanje, da li je Vuk Branković bio izdajica u Boju na Kosovu koji se odigrao daleke 1389.godine 15.(28 jun).
Iznenađujuće je ali ne i neočekivano, da je više od 49% ispitanika odgovorilo potvrdno.

A zašto se to dešava?
Naime, istorijska nauka je još pre više od jednog veka utvrdila da je to samo plod epske tradicije, koja nema nikakve veze sa istinom. Biće da je velikim delom udeo u izgradnji ovakve svesti, došao kao proizvod epske tradicije, ali i nekritičkog pristupa onih koji su decenijama pisali udžbenike za školiki program.
Možda je i tu najveća odgovornost za pogrešno izgrađenu svest, veliko neznanje a samim tim i zloupotrebu istorijske nauke.

Sećanje o izdaji Vuka Brankovića na Kosovu prvi put zabeležio je znameniti Mavro Orbin u svom kapitalnom delu „KRALJEVSTVO SLOVENA“ , nastalom početkom XVII veka. Od tada do današnjih dana živi legenda o Vuku Brankoviću, kao simbolu najveće nevere i izdaje.

Nije suvišno spomenuti da ni jedan jedini istorijski izvor ne nagoveštava bilo kakvu izdaju u srpskim redovima u kontekstu boja na Kosovu polju (1389).

Rođen kao sin sevastokratora Branka Mladenovića, Vuk Branković je u 26 godini stupio u brak sa Marom, kćerkom Milice i i Lazara Hrebeljanovića(1373-1389).
Sevastokrator Branko je sredinom 14.veka gospodario gradom Ohridom i neposrednom okolinom. Nema sumnje da je sklopljeni brak u svojoj dubokoj pozadini imao i političke razloge, sa krajnjim ciljem da se dve vlastelinske porodice ujedine i teritorijalno i politički. Vuk Branković je uspeo u kratkom vremenu svoje posede da proširi na prostor i okolinu Skoplja i Prištine i time u znatnoj meri uveća i realnu moć, koju je nesumnjivo već pridobio ženidbom sa ćerkom Lazara Hrebeljanovića, čija je oblast imala snagu najozbiljnijeg državotvornog činioca srpskih zemalja.

„Nevera“, ali ne i izdaja Vuka Brankovića, desila se neposredno posle bitke na Kosovu 1389.godine.
Naime, tokom pohoda ugarskog kralja Žigmunda Luksemburškog (1387-1437), došlo je do pregovora sa Vukom Brankovićem o stvarima „koje su na korist vašu(Vukovu) i raške zemlje (srpskih zemalja)“. O ovim pregovirima svedoče ugarski izvori ovog doba. U ovo vreme, negde oko 1390.godine možemo naći i dokumenta u kojima se Vuk Branokvić potpisivao kao „gospodar Srbljem i Podunavija“. Zanimljivo je i da je Vuk Branković , krajem 1390.godine učestvovao u svečanom prenošenju posmrtnih ostatatka kanonizovanog kneza Lazara, koje su iz Prištine prenete u Lazarevu grobnu zaduzžbinu , manastir Ravanicu.

U najgorem slučaju, možemo govoriti o nekakvom neuspelom neverstvu Vuka Brankvića prema Lazarevoj udovici, sve ostalo je proizvod imaginacija.
Legenda o izdaji prispela u ruke Mavra Orbina u XVII veku, ide ipak na račun sina Vuka Brankovića, Đurđa Brankovića.

I ovde možemo pričati o svojevrsnoj izdaji , koja se nije desila 1389.godine već u toku pohoda protiv Osmanlija , poznatom kao DUGA VOJNA (1443-1444).
Tokom ovih borbi hrišćanska vojska je vidno bila oslabljena i konačno poražena. To je bio razlog izostanka pomoći u vojsci od strane Vukovog sina, Đurađa Brankovića.
Druga bitka na Kosovu polju 17-20 okt 1448.godine –sukob hrišćana i Osmanlija (Ugara i Turaka). Hrišćansku vojsku predvodio je Janoš Hunjadi (odnosno Sibinjanin Janko iz epsikih pesama.) Tada su hrišćanske snage strahovito bile poražene. Zbog toga ga je Janko Hunjadi smatrao neprijateljemi izdajnikom.
Ne samo da mu nije poslao vojsku već je i zarobio Janka Hunjadija, a ova tragedija širom Evrope odjeknula je kao velika izdaja tzv. hrišćanske stvari.
Tako je pukom slučajnošću i nespretnošću savremenika ovih događaja, pogrešno preneta priča koja je ostala u kolektivno sećanju do XVII veka, kada je Mavro Orbin preuzeo i preneo na papir u svom kapitalnom delu La monumenta Serbica. Čin izdaje je tako nezasluženo prenet sa sina na oca. Izdaja se dogodila, ali 59 godina kasnije I to do strane Đurađa Brankovića, sina Vuka Brankovića I to u drugom boju na Kosovu(1448), koji je po svom značaju bio manji. Priča o izdaji 300 godina kasnije stigla je do Mavra Orbina, a njegovom zabeleškom o Vukovoj izdaji, nanet je ogroman teret i osuda liku delu, jednog od najznačajnijih ličnosti srpkog srednjeg veka.

iz iste rubrike