Naslovna FILM Tunel južnokoreanski film

Tunel južnokoreanski film


Divan, sunčan dan, lik vozi kola, skroz opuštena atmosfera, ulazi u tunel iii...već čujem – kakav kliše, sve na istu foru i sl.
Ali, ne, dragi moji, nije ništa od onoga na šta su nas Ameri navikli u tzv. disaster filmovima,  jer film stiže iz Južne Koreje, i morate priznati da ovo od starta već menja sve.

I tunel u kojem se naš akter, Jong-su, nalazi, odjednom počinje da se ruši neverovatnom brzinom i naravno, zatrpava ga. On preživljava, još uvek ne znajući šta ga čeka.

Kod sebe ima dve flašice vode, tortu koju je kupio kćerkici za rođendan i mobilni telefon čija je baterija na 82%. Ok, i ovde može biti komentara, tipa, aha, a odakle mu signal, ne znam, možda u Južnoj Koreji mreže bolje funkcionišu nego kod nas, a u suštini je to sporedna stvar za ovaj film, a već smo rekli da Tunel nikako nije tipičan disaster movie.

A kada vam budem rekla da u ovom filmu ima toliko vedrine, humora, satire onda ćete valjda odustati od nepotrebnih pitanja i poslušati me, te odgledati ovaj film specifičnog žanra.

Jong-su uspeva da uspostavi komunikaciju sa spasilačkom ekipom koja je u šoku, spetljana i neorganizovana, kada čuje da se obrušio tunel. Neverica traje dok se ne nađu na licu mesta i shvate da se čitavo brdo obrušilo na tunel, koga sad već više i nema. Zvuči vam poznato?

Tokom celog filma Jong-su je u kontaktu sa nadređenim u službi za spasavanje, Dae Kjang, i njihovi razgovori su dragoceni. Iako ni sam ne zna kud će pre, Kjang sve vreme drži glavnog aktera u životu svojim optimizmom, sasvim svedeno,  jasno, bez ikakve patetike.

Poenta, zapravo, i jeste, što i sa jedne i sa druge strane slušalice, stoje dva čoveka, znate ono, sa velikim Č.

Dok, Jong-su pomaže devojci koja se takođe u tom nesrećnom trenutku našla u tunelu, deli na jednake delove vode koju ce joj dati, Kjang se svim silama bori na sve moguće načine da ovog čoveka izbavi iz ruševina,  jer mu je dao reč!

 

Ovo sve, naravno, postaje velika vest – novinari okupljeni oko tunela kao lešinari, traži se senzacionalizam. Normalno, Vlada saziva sastanke i na svoje načine, pokušava da reši situaciju. Ministri se fotkaju sa Jong-su-ovom ženom.


Na TV kanalima se polemiše koliko čovek može da izdrži bez vode, hrane i u konkretnom slučaju.


Međutim, Jong-su svojim optimizmom, neverovatnim, pa skoro dečačkim duhom, gde skoro počinje sve da shvata kao igru, jer mu je rečeno da će vrlo brzo biti spašen, nadmašuje sve njihove prognoze.


Prolaze skoro 3 nedelje, jede granule psa svoje sapatnice, pokušava da popije svoj urin, aaali ne ide. Kjang ga je savetovao da urin malo odstoji, a onda se nekako proguta. Na pitanje, da li je ikada pio urin, Kjang mu se izvinjava, a nakon tog razgovora odlazi u toalet i ispija veliku čašu urina, nakon čega javlja JS da nije ni najmanje strašno. Jong-su nije imao srca da mu kaže da je u međuvremenu našao nekakav izvor vode.


U čitavom filmu, jeziva scena smenjuje humor i obrnuto, pa sada dolazi do momenta kada se baterija troši, gine čovek koji radi na spašavanju, izgradnja drugog, isto tako „kvalitetno“ odrađenog tunela je stopirana jer bi eksplozije dodatno ugrozile zatrpanog čoveka.


A što će reći – pa svima nam je više dosta i dokle ovaj više misli da živi!? Govorimo o Vladi, državi, pojedincu nasuprot većini i „višim ciljevima“.


Kako signala niti kontakta više nema, oni će pretpostaviti da čovek više nema nikakve šanse u šta ubeđuju njegovu ženu koja će morati da potpiše(!) da se potraga završava.


Šta mislite, ko jedini ne odustaje i spreman je da i svoj život ugrozi, ne bi li spasao tuđi - pa, Čovek.

Kjang ispunjava svoje obećanje nakon nekih mesec dana, izvodi Jong-su-a na površinu gde se već okupljaju svakojaki lešinari, spremni za fotkanje.

Neko od novinara je primetio da je Jong-su šapnuo Kjangu nešto i radoznalo traži da čuje prve reči spašenog „Nosite se, govnari, svi do jednog“.

 

 

Iz iste rubrike