Naslovna Društvo Odrastanje uz “Farmu”, “Parove” i ostale rijalitije iz ugla majke tinejdžera

Odrastanje uz “Farmu”, “Parove” i ostale rijalitije iz ugla majke tinejdžera

Moje ime je Ivana. Majka sam dvoje dece, imam sina od 8 godina i ćerku od 18 punih godina, sada će napuniti 19. Moja ćerka Sandra je bila vukovac u osnovnoj školi, dete za primer. Član svih školskih sekcija i aktivnosti. Upisala je nakon toga srednju stručnu spremu i trenutno je prosečan učenik. Ne znam da li se njena promena dogodila preko noći, a ja sam naravno u prvi mah krivila sebe.

Republička radiodifuzna agencija (RRA) osnovana je 2003. godine kao jedna od prvih nezavisnih i samostalnih regulatornih institucija nakon petooktobarskih promena 2000. godine. 
„Delotvorno sprovođenje utvrđene politike u oblasti pružanja medijskih usluga u Republici Srbiji, unapređivanje kvaliteta i raznovrsnosti usluga elektronskih medija, doprinos očuvanju, zaštiti i razvoju slobode mišljenja i izražavanja, u cilju zaštite interesa javnosti u oblasti elektronskih medija i zaštite korisnika usluga elektronskih medija na način primeren demokratskom društvu".
Tasovac je u martu 2015. godine ocenio da „rijaliti programi ne samo da imaju negativan uticaj na mlađu populaciju, već su i eklatantan primer pokušaja degradacije celokupne medijske scene u Srbiji", kao i da je „uveren da će Regulatorno telo za elektronske medije preduzeti sve mere u skladu sa svojim delokrugom rada povodom rijalitija Parovi, koji se prikazuje na TV Hepi, ocenjujući da je ta emisija dno dna domaće produkcije".

Oktobra 2018.godine sličnu ocenu dao je i aktuelni ministar Vukosavljević, rečima da rijaliti programi ne bi smeli da se prikazuju u programima televizija sa nacionalnom frekvencijom.
„To je državni resurs i apsurdno je tu emitovati programe koji duhovno i mentalno uništavaju jedan narod. Rijaliti programi su sramota za medijsku scenu. Voleo bih da Ministarstvo kulture i informisanja dobije ingerencije da utiče na emitovanje rijaliti programa, ali to trenutno nije slučaj”

izvor: Ekonomija danas


Kako je sve počelo?

  • Njen otac i ja smo zaposlena lica, u stalnom radnom odnosu u jednom državnom preduzeću, plata nam je prosečna, ali redovna. Imamo dovoljno u smislu da platimo mesečne račune, namirimo potrebe hrane I da ostane neki dinar preko. Ne hranimo se po restoranima, porodične aktivnosti nam se svode na po neki zajednički izlet do Fruške Gore, Avale i slično… Želim da kažem da živimo pristojno, ne oskudevamo, ali nemamo mogućnosti za neki luksuz, ipak pored svega imamo dva školarca. Deca su nam na prvom mestu uvek bila, shodno tome ne znam kako nam se Sandra otrgla kontroli…

    Sve je počelo pre otprilike godinu dana, neposredno pred njeno punoletstvo. U početku njeno glasno slušanje muzike, zatvaranje u sobu, gluvarenje na telefonu smo prepisivali pubertetu. Problem je počeo, odnosno mi smo problem uočili tek kada je popustila u školi.  Razgovarali smo sa razrednom, koja je problem iznela kao Sandrinu nezainteresovanost prema učenju i nastavi. Usledila je momentalna kazna, oduzet joj je mobilni telefon. Njen otac je prečešljao poruke i pozive, sve je bilo čisto i obrisano. Ocene je popravila krajem aprila meseca, sve se vratilo u normalu.

  • Dosta vremena je provodila ispred televizora gledajući reality emisije, mi joj nismo branili ali smo bili stava da su to gluposti i budalaštine. Kaže da celo društvo gleda reality program i da svi između sebe komentarišu. Prvo su počele primetne promene u oblačenju. Nekoliko puta sam je vraćala da se presvuče kada je nešto na njoj bilo previše kratko ili otvoreno. Nikada joj nismo branili da prespava kod drugarica, što je možda greška bila takođe. Ispred nas je uvek izlazila prikladno odevena, da bih posle nekog vremena po nošenoj garderobi koju je ostavljala direktno u veš mašinu a ne u korpu, videla da su to čak neke stvari za koje nisam ni znala da ih ima. Minići, šljokičave haljinice, providne kratke majice, užas blagi. U početku sam dobijala odgovore da te stvari nisu njene, da Ana – njena najbolja drugarica, krije sve od roditelja pa je donela kod nas na pranje. Sve je bilo uverljivo, želela sam da verujem svom detetu. Punoletstvo je proslavila u krugu rodbine sa par drugarica. Nakon njenog rođendana, produžen joj je izlazak od strane nas do 01 otprilike. Tu se takođe bunila jer svi njeni drugari izlaze i vraćaju se kući u sitne sate pred svitanje.
    Moj suprug je uzeo stari nekorišćeni odmor i iskoristio da ode u vikendicu našu u blizini Beograda kako bi završavao sitne radove koje smo imali planirane. Prva neprijatna scena sa Sandrom je usledila neposredno nakon toga.


Petak, već je oko 02 ujutru. Probudila sam se i shvatila da Sandra još uvek nije došla. Poslala sam joj jednu poruku, nakon 10.minuta drugu, a kada nisam dobila odgovor nakon skoro pola sata pozvala sam je. Nije se javljala, pozvala sam je ponovo, opet ništa… jako sam se zabrinula, uspaničila, unervozila. Poslala sam Ani poruku takođe. Ništa. Izašla sam na terasu da pogledam da li je ispred zgrade, nekada su znale ispred da se zapričaju. Nisu bile ispred. Poslala sam suprugu poruku da proverim da li spava. Zilion misli mi je prošlo kroz glavu. Noć je bila mirna, tiha, začula sam zvuk automobila kroz terasu i potrčala. Srce mi je ubrzano lupalo. Nije bio taksi, već komšija. Mahnula sam, terasa je niska živimo na drugom spratu. Zatvarala sam prozor zbog insekata i komaraca, kad začuh ponovo automobil i muziku, kao i poznat glasić dok se već utišavao ton:“Smanji bre, hoćeš da mi probudiš matorce”. Sandru je dovezao neki mladić, malo stariji od nje, rekla bih bar desetak godina, u crnom novom automobilu. Bes i strah su mi se smenjivali.
Ušunjala se u stan, a ja sam je spremno sačekala. Bila je vidno u pripitom stanju, zahtevala sam objašnjenje zašto kasni, gde je do sada, zašto se ne javlja i ko je mladić. Na sebi je imala garderobu  za koju sam sigurna da nije njena, prekratka cela haljinica i visoke salonke. Počela je prvo da se izvinjava, da se opravdava kako nekome nije bilo dobro pa su ga vozili kući, a kada nisam htela da slušam evidentne laži priča se promenila. Dobila sam seriju uvreda, kako smo mi zatucani, kako je normalno da DEVOJKA od 18 godina izlazi , gde mi živimo – da smo u kamenom dobu.
Za mladića sam dobila odgovor - šta te briga ko je, on bar vodi računa o meni za razliku od vas. Pobesnela sam poslala je u sobu. Tresnula je vratima, a kao da sam čula I smeh.
Moj suprug je pozvao, sve sam mu ispričala, dobila je kaznu. Opet po ceo dan soba, tv, reality. Kikotala se i cerekala. Uveče je gledala neku žurku u toj emisiji, otvorila sam vrata nije čula od preglasne muzike. Zatekla sam je ispred ogledala kako gura u brushalter nešto u vidu sunđera.
Upitala sam je šta radi počela je da urla i da me izbacuje iz sobe. Krenula je sa citiranjem da ona ima svoja prava, da je punoletna i sve u tom pravcu.
Osećala sam se prvo zabezeknuto jer kako smo preko noći moje dete i ja bile na suprotnim stranama? Sve smo uvek zajedno prolazile. Svaki stres, zaljubjivanje, razočaranje u drugarice, nekako sam sve znala a sada nisam znala šta je njoj.
Dok sam sedela uveče sa sinom u dnevnoj sobi Sandra je prišla, rekla je da ima nešto da mi saopšti.

Razgovor je počeo ovako: “Znaš, razgovarala sam sa Dejanom (dečko u crnom autu), predložio mi je ako sam vam teret, da se prebacim kod njega. On znaš, živi u vili, njegovi imaju dosta novca, još dva stana, čak i neku manju garsonjeru. Davao bi mi lovu, čisto da imam za garderobu. Nemoj tako da me gledaš mama, to je danas normalno. Pogledaj malo oko sebe. Sve devojke koje ekstra izgledaju imaju uspešne momke, pogledaj devojke u reality programu. Njima je posao samo da budu lepe i primećene. Ja sam pored toga i pametna, sigurno ću još bolje proći. Nemoj da brineš za mene, sad sam već velika i namazana, biću dobro. Mislim, izvini za sinoć, prihvati da sam odrasla, tako me i tretiraj, nemoj više ništa da mi braniš a ja ću ti uzvratiti i pokazati poštovanje. Ovako ne ide, bolje da budemo na istoj strani. Znaš… rekao mi je da me baš voli. Dobar je on dečko, ima oko 29 godina, naslediće ćaletov biznis, pun pogotak. Da se ne mučim kao ti ceo život, ja ću imati a onda pored mene i vi. Ne brini, mama...”

Ona je pripremila govor, videlo se. A ja… ja sam bila užasno ljuta, došlo mi je u prvi mah da je ošamarim ali sam se pribrala. Objasnila sam joj da to nije tako kako se njoj čini, da greši, da je ceo taj svet jako lažan, da tu svega ima osim ljubavi, pokušala sam još malo da je sačuvam da joj ne saspem sve u lice međutim prekinula me je i počela da se smeje. Kaže Ana je bila u pravu, znala je da neću razumeti jer sam zatucana. Kazna je i dalje važila, pozvala sam hitno supruga da se vrati. Došao je na vikend, nije smela da mrdne. Takođe je samo ćutala, reč nije progovarala. U nedelju uveče došla je moja sestra sa suprugom i sinom Nenadom, koji ima 21 godinu. Večerali smo svi zajedno. Sandra je i dalje ćutala. Nenad je pravio pošalice za stolom u stilu – o seko, kakve su ono sličice na mrežama, pitaju me drugari za tebe, ja sam rekao da si moja sestra i da te ne dam. Njena tetka je dodala da je izrasla u pravu lepoticu, a ja sam zamolila da pogledam slike. Sandra je prebledela. Mi nismo ni znali šta se dešava po tim društvenim mrežama, jer nismo korisnici istih. Bila je upisana tako da ne možemo da je nađemo (neću navesti kako). Fotografije su bile užasavajuće, namontirane, neprikladne, jeftine, pripala mi je muka. Moja sestra je takođe navela da je “to danas normalno”, da i oni imaju društvene mreže. Sandra se nasmejala, imala je podršku. Ubrzo se sve raščistilo.

Oka nisam sklopila, preplakala sam celu noć. Moje dete, moja ćerka, sve bih dala da mogu da doprem do nje.
Ujutru sam je pitala da razgovaramo, nije htela, ćutala je. Prišla sam joj i rekla da ukidamo kaznu uz dogovor. Da imam poverenje u nju ali da i dalje važi vreme izlaska do 01. Ćutala je. Htela sam da joj pokažem da sve može uz stvar dogovora iako bih je najradije držala zatvorenu bez televizora i tog polu sveta. Kaže neće izaći pre četvrtka, ali bi otišla preko dana do tržnog centra da kupi novu garderobu od novca koji je dobila od Dejana za rođendan. Knedla mi je bila u grlu. Cvrkutala je, kaže da će kupiti i meni nešto jer nikad ne trošim na sebe. Otišla je sa Anom. Vratila se predveče sa punim kesama i celo veče isprobavala stvari. Bratu je kupila trenerkicu i puzle, išao je i grlio sestru celo veče. Od nas su dobijali poklone za praznike, rođendane nekada i ovako kada ostane. Uvek smo se trudili da pre svega uložimo u stan da bi im bilo prijatno za život, pa smo kupili auto doduše na kredit ali opet… sad ulažemo u vikendicu, sve najviše zbog njih. Vaspitavali smo ih I učili nekim drugim vrednostima, kao i činjenicom da novac ne diktira sreću. Došao je vikend. Usledila je nervoza. Sandra je iznela činjenicu da idu na rođendan i pitala da ostane duže. Negodovala sam. Uz nabeđivanje, ostao je dogovor da se javi u par navrata da je sve okej. Obukla je nestvarno visoke potpetice, kratku suknju i majica je bila zatvorena. Izgledala je starije. Veče sam provela pored mobilnog telefona. Nije bilo poruke ni poziva. Izašla je iz kuće oko 21h. Suprugu nisam rekla za izlazak. Ovo je bio moj plan i pokušaj da zadobijem detetovo poverenje ponovo. Motale su mi se misli kroz glavu, da li je bila greška, šta da radim, da li da ga pozovem da mu kažem… Malo pre ponoći začula sam automobil. Taksi se parkirao ispred zgrade, Sandra je sama izašla i krenula ka ulazu. Ispratila sam je pogledom.

Došla je ranije od dogovorenog. Otvorila je vrata, vidno je bila uznemirena i uplakana. Potrčala je ka sobi a ja za njom u strahu da joj se nije nešto jako loše dogodilo. Plakala je i buncala. U nekoliko navrata je ponavljala iste reči, dok nisam razabrala da se radi o Dejanu. Njena najbolja drugarica i njen “dečko” su bili u šemi. Preplakala je noć, a ja sam ležala pored nje i grlila je.

Ujutru smo razgovarale. Ispričala mi je da je doživela poniženje, da joj je Dejan rekao da mu ne treba dete već devojka koja može da bude tu za njega i ako ona neće ima ko hoće. Bilo mi je žao što je povređena, a drago jer se agonija bliži kraju.

Preložila sam da odemo iz grada. Tako je i bilo. Leto smo proveli u vikendici, do kraja raspusta smo bili tamo. Bez lošeg društva, televizije i interneta moje dete se vratilo u normalu. Bili smo presrećni. Počela je da priča o upisu na fakultet, bodovima i sve šta priliči tom uzrastu.  To iskustvo i distanca od istog su joj pomogli da izraste u ozbiljnu mladu damu čvrstog stava i karatera, bar je tako za sada.

 

iz iste rubrike