PET DECENIJA OD PRVOG SLETANJA NA MESEC

 

  „Danas onaj ko povede trku u svemiru i dobije u njemu prevlast, dobiće  je i na zemlji“
Ovako je govorio zamenik američkog predsednika Dvajta Ajzenhauera  i jedan od glavih ljudi njegove administracije Nikson.

U atmosferi opšte međunarodne napetosti, posle II svetskog rata, sve se više kristalisao tzv.svemirski rat. Tako su savremenici tog doba, najznačajniji politički akteri tog vremena, nazivali deopolitičketrke između SAD-a i SSSR-a.

Trka oko prevlasti, nadmoći i odmeravanje snaga između ove dve posleratne sile, išla je na više nivoa. I jedna i druga sila su povlačile poteze, kojima bi istovremeno zasenile ali i uplašile ovu drugu stranu. Tako je borba oko svemira, postala opsesija u kojoj su SAD odnele prevagu. Teren za odlazak u svemir je pripreman jos od polovine pedesetih godina XX veka, ali prava odlučnost i spremnost da se ovako nešto i izvede, usledila je tek posle jake političke propagande koju je poveo Džon Kenedi (1961-1963)a na kraju realizovao jedan od njegovih naslednika Ričard Nikson (1969-1974).

Kenedi je još  1962 godine pred Kongresom dosta hrabro izjavio: „Odlučili smo da idemo na Mesec ne zato što je to lako, već upravo zato što je teško...; verujem da se ova nacija samoj sebi treba obavezati da postigne cilj kojim bi  pre kraja ove decenije dovela čoveka na Mesec i vratila ga sigurno nazad na zemlju“.

Sjedinjene američke države su pokrenule projekat „Apolo“,  naravno dobrim delom motivisan i geopolitičkim razlozima, u svetlu Hladnog rata i trke u osvajanju svemira.

Posle više neuspešnih pokušaja sletanja na Mesec, konačno je 16.jula 1969. lansirana letilica sa uspešnim ishodom. Ova misija bila je najslavnija u okviru „Apolo“ projekta.

Konačno iskrcavanje na površinu Meseca obavljeno je 21.jula (02:56) kada je mesečev modul sa površine Meseca poslao prvu živu televizijsku sliku.

Članovi ove posade bili su Nil Armstrong, Majkl Kolins i Baz Oldrin. Posle uspešnog uspona i ulaska u mesečevu orbitu mesečev modul je pristao uz komandni modul te je celokupna letilica usmerena ka zemlji.

Dana 24.jula letilica je uspešno sletela na Zemlju, u blizini Havaja gde ih je dočekao američki ratni brod.

Ovim uspehom Apola 11, zacrtani cilj je uspešno postignut. Čitava politička javnost Sjedinjenih američkih država dočekala je posadu Apola 11, kao heroje, uz najviše počasti. Ovakva slika uspeha, prestiža i moći bila je dobrim delom nameštena, s obzirom da niko u tom trenutku, uključujući i samog predsednika Niksona, nije mogao da garantuje uspešan povratak misije. O tome svedoči i činjenica da je predsednik imao dva pripremljena govora za javnost, a posebno za porodice poslatih astronauta.

Na svu sreću, uspešno okončana misija, dala je u tom trenutku Sjeinjenim američkim državama apsolutni primat u borbi oko „kosmičkih resursa“.

Ono što ostaje velika nepoznanica, jesu stopostotni dokazi, da li je misija uopšte i izvedena. U tom pravcu, razvila se čitava teorija zavere, koja ima puno svojih sledbenika.

Da li je uopšte čovek ikada sleteo na zemljin satelit?


I pored brojnih sumnji iznetih u korist teoretičara zavere, treba posebno naglasiti i činjenicu da su članovi posade Apola 11 na putu do Meseca, svakako morali naići na štetno zračenje  koje bi za njih bilo smrtonosno, jer u tom trenutku nisu imali osiguranu adekvatnu zaštitu protiv takve vrste zračenja.

Pretpostavlja se da je ceo „let “ bio isceniran u „Području 51“ u saveznoj državi Nevadi. Ovo područije je kasnije snimljeno satelitskim putem i u potpunosti odgovara slikama sa Meseca koje je NASA objavila sa Meseca.

Teoretičari zavere takođe ukazuju i na verovatni uticaj CIE, koja je svakako osigurala da niko umešan nikad ne progovori.

U svom izlaganju, tokom 2011.godine, Nil Armstrong  se osvrnuo i na teorije zavere, izjavivši:
„Ljudi vole zavere. One su privlačne. Međutim, one mene nikad nisu zabrinjavale jer sam znao da će jednog dana neko ponovno otići tamo i naći kameru koju sam ostavio ...“ .

Ovim rečima je jedan od članova posade Apolo 11, izneo svoj stav o ovom kontraverznom pitanju.

I danas smo takođe svedoci ove borbe, ali ne više polarizovanog, već multipolarizovanog sveta, u kom više nemamo na snazi dve velike sile SAD i SSSR, već smo svedoci narastajuće moći novi ekonomskih i političkih sila.

A borba oko svemirskih resursa ne prestaje. Da je tako govori i u prilog činjenica da gotovo sve jače političke i ekonomske sile, na političkoj sceni sveta imaju svoje satelite u svemiru i tajne projekte odlaska u kosmos.

Tako npr. imamo i nove profesije, pa je jedna od veoma popularnih i dobro isplativih profesija advokata za kosmička pitanja.

U XX veku smo imali opipavanje terena i odmeravanje snaga a budućnost će posvedočiti da je sve ovo bila samo uvertira za veliku kosmičku trku, trku za nove resurse i jedan novi svet.

iz iste rubrike