1. Zašto baš Mama iz magareće klupe?

Iako se čini da kad već imaš dete/decu znaš šta radiš, ipak shvatiš ubrzo da sa svakim detetom učiš ponovo kako da budeš mama. Baš kao da si ponavljač iz magareće klupe. A kako je blog nastao par meseci po rođenju mog trećeg deteta, ime se nametnulo nekako samo od sebe.

1. Kako izgleda tvoj prosečan dan?

Najjednostavnije bih ga opisala kao – radim svašta, a na kraju dana ne znam šta sam sve uradila. Generalno, jutro počinje užurbano – starija ćerka se sprema za školu, mlađi za vrtić. Svake dve nedelje su u smeni, pa ostajem sama sa bebom. Nadalje dan teče u zavisnosti od raspoloženja i prohteva mlade gospođice, pa time su i neki dani produktivniji, neki manje. Smenjuju se tu online poslovi (pisanje tekstova, priprema objava za društvene mreže, što za sebe što za druge naloge koje vodim, savetovanja vezano za dojenje, autosedišta, rad u udruženju, tefonski razgovori) sa odlaskom u radnju, pijacu, gledanjem nesloženog veša nedeljama, napadima ribanja kupatila i prosipanja još jedne nepopijene kafe. I dok trepnem, vreme je da se ide po decu. Popodne je haotično, neki idu na vanškolske aktivnosti, tu je domaći, i najčešće izgleda kao trka i smena na traci. Tako da dočekam veče i das vi legnu, ne bih li nastavila započeto i nedovršeno.

1. Šta bi rekla onima koji se žale da su deca skupa i da ne mogu da imaju više od dvoje?

Uvek zastupam mišljenje da treba poštovati svačije pravo da odluči da li uopšte želi decu, i ako želi kada će i koliko da ih ima. To što se nekako desilo da je moja cifra pet, ne smatram da je time moja uloga značajnija od onoga ko se opredeli na manji broj dece.
Za ovu konkretno konstataciju mislim da sambaš time što ih imam pet, verujem da sam svoj stav već iznela. Ne znam, danas je stvarno nekako teška svakodnevnica. Mračna, sumorna, pesimistična na puno načina. Čekajući da se sve poklopi mnogo toga se ni sama ne bih opredelila da uradim. Ne želim da pričam da mlađa deca manje koštaju jer nasleđuju itd. jer ne želim za svoju decu takvu svakodnevnicu. Ipak, trend provere tuđih finansija i pitanja koja nam upućuju (a svi sa više dece prolaze kroz to) o tome znamo li koliko to sve košta, kako ćemo ih školovati, gde živimo i sl. je nešto po meni potpuno neshvatljivo, obzirom da ih neće oni odgajati, školovati ili učestvovati u našem porodičnom budžetu. Deca su nešto što se planira, donose neizmernu radost, ali donose i obaveze kojih jednostavno moramo biti srećni. Možda samo zavisi koliko smo spremni na prihvatanje svih tih odgovornosti koje donosi odluka da imamo decu.

1. Da li misliš da su materijalne stvari bitne da deca budu srećna? 

Idealista u meni bi rekao “ne”. Želim decu koja će odrasti kao ostvarene ličnosti, nezavisni u svakom pogledu, koji vrednuju neke, možda, izumrle vrednosti.
Ipak, mnoge stvari materijalne pogodnosti olakšavaju i ne treba se lagati. Dete će pamtiti srećne dane sa mamom i tatom na moru, ali neće znati ili shvatiti iza kulisa šta je potrebno da se to more ostvari. I onda se nekako nameće da tu važnost materijalnih stvari ipak nekako prilagodimo i pokažemo deci.

1. Čime se još baviš osim što si mama? 

Najveći deo onoga čime se bavim je, nekako neiznenađujuće, vezan opet za decu na neki način. Na prvom mestu, tu je moj bloga, “Mama iz magareće klupe” i sve aktivnosti vezano za to, od pisanja tekstova, do vođenja naloga na društvenim mrežama. Imam zvanje savetnica za dojenje, te najviše vremena provodim baš to – savetujući i pružajući podršku trudnicama i dojiljama. Često držim predavanja na tu temu, radionice i pišem tekstove i snimam videe za YouTube, te volontiram u Savetovalištu za dojenje Udruženja Roditelj. Takođe, već 6 godina savetujem roditelje o značaju korišćenja dečjih autosedišta i učestvujem u akcijama provere istih koje organizuje Centar za promociju bezbednosti saobraćaja. Već 2 godina učestvujem u radu Udruženja Mame Novosađanke kao predsednica istog, u okviru kojeg organizujemo nekoliko manifestacija godišnje sa ciljem umrežavanja mama i mama preduzetnica na lokalu. A unazad nekoliko meseci, dobila sam priliku da se oprobam u nečemu drugačijem i vodim naloge na Instagramu i Facebook-u za druge.

1. Kako uskladjuješ karijeru i porodicu?

Karijera, obzirom na gore pobrojano da je velikim delom vezana za decu, i porodica, nisu u konfliktu. Posao od kuće i porodica ponekad jesu. Tu su najveći izazovi – napraviti granice sam sa sobom, presložiti prioritete i ne dozvoliti da uloga mame prevagne u svakoj situaciji. A kad su deca mala, to zna da bude baš zaguljeno – klackanje između griže savesti, želja i obaveza. Ponekad ste u zamci kako da zatražite pomoć, i da je uopšte prihvatite.
Ali, mislim da postajem sve bolja u tome. Mnoge stvari su se lepo zakotrljale i nadam se da će sve više se razvijati. A deca rastu, što je neminovno, pa time se i menjaju njihove potrebe i, što je možda bitnije, njihova hitnost za ispunjenjem.

Koji su tvoji naredni poslovni planovi?

Ono što je neka novina je da sam, pored pružanja konsultacija jedan na jedan koje inače radim u posetama dojiljama u Novom Sadu, započela online konsultacije u vidu video poziva i poruka. Nekako se nametnula kao neophodnost, obzirom da na dnevno nivou imam mnoštvo kontaktiranja iz različitih krajeva. U planu je i pisani sadržaj na temu dojenja a koji će moći da se kupi na blogu.
Tu je, svakako, i moj koncept druženja Super 3+ namenjen umrežavanju porodica sa troje i više dece, kroz druženja gde su u prilici da razmenimo iskustva, savete, nedoumice, ali i na taj način razbijemo neke tabue o velikim porodicama koje nas često prate. Nadam se da će isto biti prepoznato kao pozitivan primer nekih trećih lica i organizacija, te biti podržano na odgovarajući način ne bi li isto proširili, ali i zadržali na jednom profesionalnom nivou.