Naslovna Svet Sudije i lovci na duše

Sudije i lovci na duše

 delić iz romana radnog naziva "Dnevnik Amitza Dulnikera"

" Nit imaju morala oni na vrhu, nit oni na dnu. Kada dodje vreme u kojem je moral u knjigama kao u kamenu uklesan. Kada je moral u sistemu, a ne u ljudima, tada je jasno da se neko veliko sivilo nadvilo nad dušama. Ljudi obično u takvom, sopstvenom moralu traže opravdanje za neprihvatanje drugačijih. Čak i kada se zaklinju nad idejom tolerancije, oni duboko u sebi ne mogu prihvatiti ne prihvatanje njihovog morala.
U moralu koji je u sistemu, a ne u ljudima iskrivi se svako shvatanje vrednosti. Pa će lako mediokriteti verovati da su oni zlatna sredina, nesposobni će govoriti o ravnopravnosti, a netolerantni o pravdi. Oni najgori će od dobročinstva praviti posao.
U tom sistemu postoje dve glavne vrste gospodara. Prvi su sudije, a drugi lovci na duše.
Sudije su oni koji su sebi dodelili božansku ulogu. Sujeta je onaj moral koji njih goni. Čak i kada je namera u osnovi dobra sudija će brzo postati opijen sujetom i moći. Onda će sopstvenu vrednost zameniti nekom sistemskom koja se više ceni i više straha u kosti uliva. To ne mora biti zvanična funkcija, već običan nevoljni pristanak okruženja kojem sudi.
Sudija ne može biti čistog duha i srca. Nije čoveku dato da sudi i presudjuje, jer je čoveku pravda osnovna vrednost slabog srca punog strahova. A sudije su zadužene za pravdu i nepravdu. Taj osnovni opijat ljudske slabosti. Pravdu koja kao neki nevidljivi vrtlog obuzima celo ljudsko biće. Obuzima ga i vremenom ovlada njime. Kao peščani sat u kojem na dnu ostanu razum i srce. Pa na vrhu ostaje samo sujeta kao jedini pokretač. Takav sudija, opijen sujetom obično oboli od sopstvenog suda koji više nikada ne može namiriti glad neke sopstvene pravde.
Medjutim sudije su daleko od običnog dana u svetu kojim vlada sistemski moral. Moral nestaje na ulicama i istrošenoj kaldrmi o koju se ljudi spotiču, zagledani u Sunce, Mesec i zvezde. Čak i obično plavo nebo.
Lovci na duše su oni koji krune sve zdravo što čovek do čoveka u sebi nosi.
Lovci na duše su oni koji kada posrnete budu tu, pridrže vas za ruku, nasmeju se, uliju vam sigurnost a onda vam daju račun za nju. Takav račun da u nekom trenutku zažalite što ste prihvatili ruku. Zažalite što niste razbijenim nosem platili svoju slobodu.
Jer je sloboda jedina vrhunska vrednost morala.
Kad naučite te lekcije lovaca na duše. Kad kao ja, stanete u stranu, i dobro proučite ulicu kojim se oni kreću, shvatite da oni kao šibicari idu jedni sa drugima. Ukazuju na zvezde kada je čovek stopalom pred rupom na kaldrmi, spotiču ljude i pružaju im ruke. Trguju toplom rečju i dobročinstvom. Bez cenovnika i pravila. Uzimaju sve što mogu izvući u toj močvari koju prave. I u tom moru nejasnih pravila dave se dobre duše. Izjednači se budala sa čovekom, a nepoverenje postane jedina odeća čistom srcu.

Kada moral sistema ovlada ljudima, tada više ne možete na ulici videti one koji će Vas pridržati, nasmejati Vam se ohrabrujuće i nestati u gomili ljudi koji su nekuda žurno krenuli. Nestati u gužvi, jer ne očekuju nešto od Vas, ili bilo koga drugog zauzvrat. Nego sa verom u dobročinstvo koračati hrabro dalje, jer znaju da žive medju ljudima, koji će im pružiti ruku kada se i oni spotaknu, bez da od njih bilo šta očekuju.
Čak ni proste reči hvale.
Jer sapleten čovek dovoljno jada ima, da bi morao voditi računa o sujeti onih koji bez problema hodaju tim ulicama."

 

Zanimljivosti