Već je sedam sati, a ništa nisam uradila. I ono malo što sam isplanirala za danas, nisam ispoštovala. Ispeglala sam par stvarčica i to samo zato jer mi je bilo totalno trulo da gledam majku koja čitav dan petlja nešto, a ja sedim i gledam kroz prozor, dok srčem kafu i pušim ko zna koju cigaretu po redu.
Ne osećam se baš najbolje, boli me glava i spava mi se.

Čitala sam „Žudnju za životom“, o Van Gogu, uživala sam, a onda su počeli da zvone telefoni pa sam se smorila. Popodne sam oprala kosu koja je i dalje nikakva, kao da ništa nisam radila s njom, a baš sam se trudila da je lepo isfeniram. Pada mi oko lica kao rezanci za supu, kuvani u onoj baš masnoj supi. Primetila sam da je i kosa tužna kad sam ja tužna i svaki deo tela deluje zgužvano i bes sjaja. Stalno sebe posmatram u delovima, nikako ne mogu da se sklopim u celinu. Kao da sam jedna velika slagalica kojoj svako malo poneki delić otpadne ili pukne po sredini, pa se rascepi na pola.
A najgore je kad se pogrešan gura u mesto koje za to nije predviđeno, e, to je muka živa. Sve nešto hoćeš da namestiš i na prvi pogled jeste sve ok, ali ipak žulja. Biće da ne mogu sama da se sastavim, treba neko da me lepo složi i zalepi na karton, urami i ne dira više, da me niko ne rasturi, kao što to treba da se radi sa slagalicama.

Onda opet razmišljam, lepo je smestiti se negde i pripadati nekome, samo ja to ne mogu. Nikako da se svrstam ni u jednu kategoriju. Plašim se da se ne ukalupim i učaurim i postanem obična neka Milica iz kraja, koja ustaje svaki dan u šest ujutru, ide na posao gde je čeka gomila bolesnih ljudi i smeška im se i daje terapije jer zna da im znači. Iz dana u dan upija njihovu bol, raduje se s njima kada dođu na kontrolu i bolest je izlečena, plače nad sumornim dijagnozama, prati ih od bebe, preko nestašne dece koja dolaze s posekotinama, vreli od temperature. Koji dolaze kod mene da se posavetuju u vezi prve ljubavi i po opravdanja za propuštene časove. Ispraćam tako generacije, oni odlaze, ja ostajem, a i dalje ne znam šta hoću od sebe, šta hoću od drugih.

Osećam da je došlo vreme da se otrgnem od ovog besmisla, samo još uvek ne znam kako ću to da uradim. Možda će se desiti preokret kada se preselim u Beograd.
Novo okruženje, novi ljudi, možda i nova ja.
Sad, pitanje je da li ću moći da svu odgovornost preuzmem na sebe.

  1. "Mama, mogu da uzmem ono belo vino iz kredenca ?"
  2. "Šta ćeš sad s njim ? Sutra ustaješ rano. Jesi ti zaboravila da se seliš ? Aj se malo uozbilji..."
  3. "Dobro mama. Neće mi biti ništa od jedne čaše. Sad će da dođe Sanja pa i ti možeš sa nama..."

    Otvaram Chardonnay, berba 1999, pih i nije neka godina. Sanja treba da stigne svakog trenutka, malo ćemo da se opijemo, plačemo, pričamo o starim vremenima i propalim ljubavima.

    Selim se sutra. I nadam se da će biti uspešno. Jedva čekam i o, da, plašim se, jako. Od ponedeljka krećem i na novi posao.

  1. "Milice, jesi navila sat ? Nemoj da te sutra čekam..."
  2. "Jesam mama, sve ok. Spavaj."

Prilazi mi i nežno me ušuška i poljubi u obraz. Pravim se da sam zaspala.
Sklanja knjigu sa kreveta i gasi svetlo. Kroz trepavice je vidim kako stoji na vratima i posmatra me.
I nestaje, pogled mi se zamaglio jer su mi se oči napunile suzama na pomisao da od sutra idem sama u krevet i da neće da me više ljubi pred spavanje.

I tako zaspim.

Kratka priča


Čovek je išao putem. Iznenada mu je nešto preseklo put. Zastao je i pogledao u desno gde je stajalo stvorenjce i ljubopitljivo buljilo u njega.
Prišao mu je bliže i video da je u pitanju običan šumski zec.
Upitao ga je za ime. Zec je rekao: „Ćao, ja sam Zec“ i pobegao među drveće.
Čovek je stajao zbunjen i uplašen. Zečevi ne govore, zar ne ?
Mislio je da ludi.
„Razgovaram sa zečevima. Lud sam“, zaključio je. Ta misao mu je zaparala mozak.
Osetio je slabost i legao na vlažnu zemlju pored puta. Bila je mekana i žitka i polako ga je uvlačila i obuhvatala mu telo sa svih strana u nežan hladan zagrljaj.

Prekjuče sam prošla tuda. Videh neku gomilu blata i čoveka ispod nje. On još uvek leži tamo. Da li spava ili je otišao sa ovog sveta onoga trenutka kada je pogledao u desno.