Teorija o osobinama ličnosti

A day in Belgrade

Svaka osoba je jedinstvena, sva ljudska bića se razlikuju jedna od druge na mnogo načina. Nigde na svetu nećete naći dve osobe koje su identične jedna drugoj. Pojedinci se uglavnom razlikuju, koliko znamo, po svom izgledu, u fizičkoj i mentalnoj snazi, i svojim ličnostima.
Sistematska studija ličnosti je posebna, priznata disciplina u okviru psihologije. Ona pokušava da otkrije ne samo uzroke različitosti, već i uslove za različitosti oblika ponašanja i razloge. Treba naglasiti, međutim, da u okviru ove naučne discipline nije pronađena opšte prihvaćena definicija 'ličnosti'.

U osnovi, pod terminom 'ličnost' podrazumevamo karakteristične, trajne razlike kod ljudi. Ljudi se razlikuju po načinima na koje iskazuju sebe, držeći se trajnih oblika mišljenja, osećanja i ponašanja. Ličnost uključuje raspoloženja i emocije, stavove i mišljenja, i najjasnije se izražava u interakciji sa drugim ljudima. Ona podrazumeva karakteristike ponašanja po kojima se jedna osoba razlikuje od druge. Ove karakteristike ponašanja mogu se posmatrati u odnosima ljudi sa sredinom i društvenom grupom, koja naravno podrazumeva radnu sredinu i radnu grupu.

U prošlosti, postojale su teorije koje su povezivale oblik tela sa različitim kategorijama ličnosti. Ovo je išlo dotle da je tokom 18.-og i 19.-og veka predlagano da fiziognomija bude sredstvo otkrivanja kriminalnih tendencija pojedinca. Moderna nauka više ne razvija teorije u tom pravcu.

Teorija o osobinama je pratila ideju da se osobine pojedinca kombinuju da bi formirale i izgradile osnovu ličnosti, i da ta ličnost pokazuje veliku doslednost tokom vremena. Teorija o osobinama je bila dosta kritikovana od strane psihologa koji su isticali da doslednost u ponašanju kroz situacije i vreme nije pravilo.

Tridesetih godina dvadesetog veka, na primer, sprovođena su istraživanja da bi se napravila lista osobina koje čine savršenog vođu. Mislilo se da je kombinacija osobina sa ovog spiska relativno stabilna tokom vremena i da određuje potencijal vođstva. Ako je pojedinac posedovao te osobine, smatralo se da je on "rođeni vođa". Isto tako, ako osoba nije posedovala te osobine, ona nikad nije mogla da bude efikasan vođa. Problem je, naravno, bio u tome što osobine sa tog "magičnog" spiska nije bilo moguće postići (ili posedovati) a da se u isto vreme pokaže jaka pozitivna veza (korelacija) sa uspešnim vođstvom kroz sve situacije i kroz sve vrste vođa.

Takođe, činjenica da su istraživanja u vezi sa ovom teorijom bila uglavnom sprovedena u jednom ograničenom zapadnog sveta, navela je neke antropologe da primete da su teorije o osobinama izvedene iz pretpostavki baziranih na specifičnostima određene kulture, kao što su razlike između uma i tela, i intelekta i moralnosti, koje ne postoje u mnogim ne-zapadnim društvima.

Tačka gledišta teoretičara socijalnog učenja je da je ličnost, kao i drugi elementi psihološke strukture pojedinca, uglavnom pojava učenja u vezi sa faktorima poput podražavanja uzora (modela). Njihovo mišljenje je da je najsnažniji prognozer ponašanja pojedinca upravo ono što rade drugi pojedinci oko njih (članovi porodice, kasnije prijatelji i drugi ljudi van kruga porodice, iz okruženja u školi ili na poslu).

Dobar primer za ovo bi bili oblici ponašanja, vrednosti, verovanja, opažanja, i sl., koje osoba razvija – tokom celog života – pod uticajem drugih. Oni u toj svojoj kombinaciji označavaju ono što nazivamo 'kulturom' određenog područja.

Još jedan faktor u razvoju ličnosti je samo životno iskustvo. Svako od nas ima individualna, prepoznatljiva iskustva kontakata sa bezbroj drugih pojedinaca i spektrom životnih situacija. Sve to ima potencijal da utiče na oblik našeg ponašanja, načina mišljenja, osećanja, i ličnog izražavanja.

U najnovijim istraživanjima se pokušavaju oceniti faktori okruženja zajedno sa genetskim faktorima kao odrednicama brojnih oblika ponašanja, uglavnom vezanih za razlike između aktivnosti i pasivnosti, pažljivosti i otvorenosti.

Dokazi dobijeni eksperimentom učvrstili su verovanje da nasleđe i okolinauzajamno deluju na formiranje ličnosti. Među karakteristikama ličnosti za koje se zna da su bar delom određeni nasleđem (genetikom), nalazi se i temprament pojedinca.

Ali 'događaji u okolini' se razlikuju u mnogim delovima sveta i istraživanje genetskih aspekata ličnosti je relativno nov poduhvat. Kao i sa psihologijom osobina, među kulturna istraživanja su neophodna da bi se ispitala validnost tvrdnji o genetici ponašanja.

Društveni život, okolina, i svi drugi elementi formiranja ličnosti nisu statični (nepromenljivi). Oni se neprekidno odvijaju i promene se uglavnom dešavaju –ponekad sporo i skoro neprimetno, a ponekad odjednom i dramatično. Naravno, to pokazuje da ono što mi zovemo ličnošću neke osobe takođe nije statično. Izgleda da je prilično teško izmeniti ličnost a promene se mogu dogoditi samo kod određenih komponenata ličnosti i u razumnoj meri. Ali, kao što mogu da postoje unutrašnji razlozi da osoba promeni oblike ponašanja, stavove, opažanja i mišljenja, tako mogu postojati i spoljna sredstva procesa učenja koja mogu uticati na te komponente ličnosti. Ova sredstva podrazumevaju,između ostalog, komunikaciju, uzor, sprovođenje i sklonost ka promenama.