Pismena, verbalna i neverbalna komunikacija

A day in Belgrade

Postoje tri osnovne metode koje se mogu koristiti za komuniciranje.

Verbalna - usmena komunikacija, koja predstavlja metod koji je najčešće korišćen od strane ljudi za međusobno komuniciranje. Uobičajeni oblici usmene komunikacije obuhvataju govor, uputstva u učionici, diskusije jedan-na-jedan i grupne, i neformalno ćaskanje ili ogovaranje.
Prednosti ovog načina komunikacije su: brzina (verbalna poruka može biti poslata i odgovor primljen za kratko vreme) i povratna informacija (ako primalac nije siguran u vezi sa porukom, brza povratna informacija omogućuje brzu ispravku od strane pošiljaoca).
Kako poruka mora proći kroz više ljudi, to je veća mogućnost izvrtanja - distorzije.

Pismena komunikacija
obuhvata memorandum, pisma, periodične časopise organizacije, materijal za obuku, ili bilo koje drugo sredstvo koje prenosi poruke putem pisane reči ili simbola.
Pismena komunikacija je trajna, konkretna i proverljiva. Naravno, i pošiljalac i primalac na taj način imaju dokumentaciju o komunikaciji.
Pisane poruke ili informacije se mogu čuvati. Ako su ponovo potrebne, ili ima pitanja u vezi sa sadržajem, ona je fizički dostupna za kasnije informisanje.
Pisane reči su pažljivije birane nego izgovorene reči. Pismena komunikacija je najčešće dobro osmišljena, logična i jasna.
Ipak, pismena komunikacija oduzima vreme. Za istu stvar za koju je potreban jedan sat da se napiše, može da se kaže za 10 minuta. Prema tome, iako je pisanje dosta preciznije, takođe troši dosta više vremena.
Pismena komunikacija nema brz, ugrađen mehanizam povratne informacije kao što to ima usmena komunikacija, koja dozvoljava primaocu da odmah odgovori na poruku.

Neverbalna komunikacija je proces komunikacije koji obuhvata više od izgovorenih i pisanih reči, poput: Mimike - kod onih koji koriste grimase, pokrete ruku i tela za slanje poruka; Glasna sirena kod vozila hitne službe;
Najpoznatija polja neverbalne komunikacije su govor tela i intonacija govora.

Istraživanja pokazuju da se pri komunikaciji licem u lice poruka prenosi na sledeći način:
Govor tela – 60 %
Ton glasa – 30 %
Reči – 10 %

Jednostavno, 90 % komunikacije između dve osobe otpada na govor tela i ton glasa.

Nasuprot onome što mnogi mogu misliti, slušanje je aktivna veština. Slušanje nije pasivan proces već nezamenljiva veština u procesu komunikacije. Aktivno slušanje podrazumeva skupljanje onoga što je rečeno "između redova" i prepoznavanja neverbalnih znakova koji neizbežno prate svaki verbalni izraz.
Međunarodna istraživanja i ispitivanja u vezi sa veštinom slušanja su pokazala da 70% vremena koje pojedinac provede ne spavajući, provede u komunikaciji.
Od tog vremena provedenog u komunikaciji, otkriveno je da 45 % provedeno u slušanju; 30 % u govoru; 16 % u čitanju i 9 % u pisanju.

Prema tome, jasno je da mnogo više vremna treba provesti u učenju kako slušati nego kako pisati. Ali od svih metoda komuniciranja, slušanje je jedina koja nije zvanično istraživana.
Pažljivi slušaoci će čuti šta je zapravo preneseno, pročitaće neverbalnu komunikaciju, i, prema tome, razumeće jasnije kompletnu poruku i osećanja koja sadrži ta poruka
.