Naslovna Istorija Osnivanje svetog mesta Hilandara

Osnivanje svetog mesta Hilandara

 

„Ostavi  državu svoju, od Boga njemu darovanu  i sva svoja izvrsna i različita imanja,  jer je Hristos Bog tako hteo i presveta Vladičica Gospođa Bogorodica.. Kada me pouči tako časno, blaženi starac sveti  Simeon, ostavi mene na prestolu svome, ljubljenog sina svoga, Stefana velikog župana i sevastokratora“

Ovim slovima, Stefan Nemanjić opisa njegov čin preuzimanja vladarskog prestola u Srbiji, kada se njegov otac, već starac Sveti Simeon, pripremao da napusti presto i Srbiju i otputuje na Svetu Goru, kod svog najmlađeg sina Rastka Nemanjića, tada već Save.A nije taj put do monaškog imena i otuđenja od zemaljskih blaga bio lak.


Najmlađi sin, princ Rastko već je u svojoj sedamnaestoj godini odlučio da se okrene isposničkom životu. Već tada je tajno otputovao na Svetu Goru Atonsku i nije mnogo mario za zemaljsku vlast, koju mu je bio dodelio njegov otac u zemlji srpskoj Humu. Znao je princ, već tada da će se posvetiti monaškom životu. U prvom odlasku bio je više iskušenik i brzo ga je stigla ljuta očeva potera. Jedan od igumana ga zamonaši i on dobi monaško ime Sava, po svecu Savi Osvećenom.


Od tog trenutka, monah Sava se neprestano moliše za svoga oca Stefana Nemanju, pa mu posle mnogih pisama, posla jedno oštro pismo, kako namenjeno ocu tako i majci Ani u kome, izmeđuostalog reče:

„Ukoliko ne dođeš putem Svete Gore Atonske, do našeg susreta neće doći, ne samo na zemlji, nego i na nebu “


Nemanja zabrinut ovim Savinim pismom, ubrzo odluči da se i on zamonaši i presto ostavi srednjem sinu Stefanu. Tako i bi, episkop raški Kalinik zamonaši u Petrovoj crkvi u Rasu, Nemanju u monaha Simeona, a njegovu dragu Anu u monahinju Anastasiju. I bi ovo jedan od njihovih poslednjih susreta, jer se Simeon ubrzo uputi ka Svetoj Gori. Za to vreme Sava Nemanjić se posveti pripremama za dolazak njegovog oca.


Bos pohodi po Svetoj Gori i obiđe manastire Kotlomuš, Filotej, Lavru. Zlatnike, sanduke pune poklona, skupocenih tkanina koje su poslate iz Srbije uziđivaše u Vatoped.(centralni manastrir Sv. Gore). Sve vreme u njemu je tinjala želja za osnivanjem jednog srpskog manastira. I prilika za to se ubrzo stvori, kada na Svetu goru, u manastir Vatoped stiže njegov otac Simeon. On je tada imao osamdesetčetiri godine, a njegov sin Sava svega dvadestčetiri. Jaka je bila njihova želja za zadružbinarstvom, ali najjača da se napravi i oformi srpski manastir. Podigoše odmah manastir Prosforu.

Zajedničkim delovanjem, otac i sin dobiše odobrenje od Vatopeda da mogu tražiti od vizantijskog cara Aleksija III Anđela  odobrenje da izgrade svoj srpski manastir.

Tako i bi, Simeon posla Savu u Carigrad  da izdejstvuje od vizantijskog cara srpski manastir. Vizantijski vasilevs odmah odobri ovu nameru i na štetu, kako su kasnije pisali, Vatopeda, oni dobiše pravo da izgrade srpski samostalni manastir od opustelog manastira Hilandara. Bio je ovo možda jedan od najvažnijih trenutaka u istoriji toga vremena. Vizantijski car Aleksije III Anđeo izdao je osnivačku povelju manastira Hilandara, gde ovaj manastir ustupa Simeonu i Savi u lično vlasništvo. Bogato ispisana povelja, bila je ukrašena zlatopečatnim slovom, najvišim carskim dostojanstvom, u crvenoj boji. Ovo nije baš bio čest običaj, pa je i ova povelja dobila još na većoj važnosti. Odmah su krenuli radovi na izgradnji, a otac i sin, vrlo brzo počeše obitavati u njemu.


Osnivanje Hilandara i početak srpske crkvene delatnosti na Hiladaru, mogu se smatrati jednim od najsvetijih i najlepših trenutaka srpske istorije. Nije se srpska država samo obnavljala u svojim granicama, ovo je bilo ustoličenje prave duhovne obnove naroda.


Već u dubokoj starosti, starac Simeon je očekivao svoj kraj. I tako, 13. Februara 1195 on umre.


Nije zaboravio da pred smrt Savu blagoslovi: „O moj blagoslove, neka si Blagosloven! Sve što diše, neka hvali Gospoda svoga!“
Ležeći skromno pod rogozinom i na kamenu pod glavom, ispusti svoju dušu.


Iz njegovog tela, ubrzo poteče miro iz koje izniče čuvena  vinova loza. Prošlo je nekoliko godina, kada se njegovi sinovi Stefan i Sava dogovoriše da vrate njegove mošti u Srbiju, manastir Studenicu, njegovu zadužbinu, gde se i sada nalaze.

 

iz iste rubrike