Naslovna Zanimljivosti ŠTA SU NAMA NAŠI RODITELJI DOZVOLJAVALI, A MI NAŠOJ DECI NE

ŠTA SU NAMA NAŠI RODITELJI DOZVOLJAVALI, A MI NAŠOJ DECI NE


Možda su se vremena promenila ili možda jednostavno nismo toliko opušteni u svom pristupu roditeljstvu kao što su bili naši roditelji, tek ima mnogo stvari koje su nam oni dozvoljavali da radimo, a koje mi našoj deci teško da ćemo dopustiti, a mnoge od njih su i danas zabranjene.


Kad smo bili klinci, sasvim je bilo normalno da već od 6 – 7 godina ostajemo sami kod kuće i pri tom pričuvamo mlađeg brata ili sestru, pa i dovedemo iz vrtića i spremimo nešto jednostavno za jelo i podgrejemo ručak. U školu su nas vodili prvih par dana, a posle smo išli i vraćali se sami. Često smo uz to imali i obavezu da svratimo u prodavnicu i kupimo hleb, mleko, kiselu vodu. Danas je to nezamislivo, u mnogim državama je i zakonom zabranjeno.

Nisu postojali mobilni telefoni niti bilo kakav način da se kontroliše da li smo se vratili kući pravo posle škole, sem fiksnog telefona i eventualno neke komšinice koja prati ko je kad otišao i došao, pa smo neretko išli kući zaobilaznim putem i dolazili tik pre nego što će roditelji doći s posla.

Imali smo igračke koje su danas nezamislive i opasne i zakonom zabranjene. Pištolji i puške na kapisle su bile dečacima omiljene i mogli su da se kupe svuda, od prodavnica i trafika do vašara. Poklanjali su nam ih roditelji i rođaci za rođendane i mi smo ih obožavali. Pravili smo praćke i bombice, petarde su se kupovale na svakom koraku, vatrometi. Sve ovo smo i kupovali sami i igrali se bez nadzora. Bile su popularne igre kauboja i Indijanaca, pa smo imali i noževe, mačeve, lukove i strele, koji su, iako plastični, bili oštrih vrhova.

U ovim godinama se pitam kako naše roditelje nije bio strah i kako smo ostali nepovređeni.


U naše vreme nije bilo interneta. Imali smo spektrum, komodor 64, nintendo i razne video igrice koje smo igrali po čitav dan, s tim da je ograničenje bilo kada mami i tati treba TV. Samo nas sklone i počupaju kablove jer smo imali jedan TV u dnevnoj sobi.
Kada se pojavio Internet naši roditelji nisu znali mnogo o tome, a mi smo imali mogućnost da surfujemo bez ikakvih ograničenja i kontrole.
Kao što danas mnogi roditelji znaju, neograničeni pristup internetu deci i mladima nije baš dobra kombinacija. Većina roditelja svojoj deci ograničava pristup sadržajima kojima mogu da pristupe i vreme koje provode na mreži, a za mnoge sajtove, aplikacije i društvene mreže postoji ograničenje u godinama.

Na TV je postojalo dva programa, prvi i drugi i početkom devedesetih se pojavio i treći. Nije postojalo ograničenje u godinama i šta je od sadržaja prilagođeno kojem uzrastu. Porodično smo gledali serije i filmove, a posebno neprijatno je bilo kada je na TV neka scena u kojoj vode ljubav. Tata bi se vrpoljio na fotelji, mama ustajala do kuhinje da sipa vodu ili nešto, a mi smo jedva čekali da vidimo nešto tako. U ekstremnijim slučajevima, pokrivali su nam oči rukom dok scena ne prođe, a kasnije kad se pojavio daljinski upravljač tata bi menjao program.  

Vikendom i kada nismo bili u školi, igrali smo se u ulici i ispred kuće ili zgrade. Tu je bilo mnoštvo dece različitih uzrasta, a stariji su vodili mlađe i pazili na njih. Omiljene su bile žmurke, ćorave bake, pentranje po drveću kada je sezona trešanja, višanja, kajsija. Kući smo dolazili da ručamo, a znalo se da je prvi mrak kraj igre i svako bi išao kući na spavanje.

Danas je ovo retkost videti. Deca su najčešće po igraonicama, a ako su napolju to je uvek pod nadzorom starijih.
Naši roditelji su retko išli u školu, uglavnom na roditeljske sastanke, posle kojih bismo se uglavnom tresli jer nas je očekivala kritika. Lako smo mogli da sakrijemo loše ocene, dok ih ne popravimo,  kao i izostanke i bežanje sa časa.

Sada u mnogim školama postoje elektronski dnevnici i roditelji su obavešteni o svemu što dete tog dana uradi i kakve ocene ima, da ne pominjemo razne školske i vrtićke viber grupe u kojima saznamo sve o svima i kako su proveli svaki sekunda boravka bez našeg nadzora.


Mnogi od nas uče i stimulišu svoju decu da slobodno razmišljaju i istražuju svet ali to ne znači da im dopuštaju da idu kuda hoće i lutaju bez nadzora kao što smo mi često radili tada. Da li su prethodne generacije nas zanemarivale ili je današnji svet zaista mnogo suroviji i zahtevniji nego što je bilo nekad, vreme će pokazati.

Kad se setimo šta smo sve radili i gde smo bili i koliko su poverenja naši roditelji polagali u nas i naš zdrav razum, nismo sigurni da li smo stvarno bili tako pametni, snalažljivi i savesni ili nas je puka sreća sačuvala.

 

  •